Beogradska pozorišta - kako odabrati predstavu, uštedeti i uvek uživati

Kada je reč o beogradskoj pozorišnoj sceni, ona nikada u potpunosti ne miruje. Iako u letnjim mesecima redovne sezone mahom zamiru, upravo tada oživljavaju brojni festivali na otvorenom, a i samo sećanje na odgledane komade može biti dovoljno snažno da iznova probudi onaj karakterističan žmarac iščekivanja. Jer pozorište nije samo mesto večernjeg izlaska - ono je prostor u kome se prepliću gluma, scenografija, kostimografija, tekst i režija, stvarajući svet koji istovremeno zabavlja, uznemirava, tera na razmišljanje i pruža utehu.

Ovaj tekst nastao je iz potrebe da se svi utisci, preporuke i iskustva sa jednog mesta pretoče u vodič koji će pomoći kako onima koji retko kroče u pozorište, tako i strastvenim ljubiteljima daske koje život znači. Pronaći ćete prijedloge za najbolje pozorišne predstave, savete kako doći do jeftinih karata i pregled žanrova koji dominiraju scenom. I ništa manje važno - setićemo se onih izvođenja koja su nas oduševila, ali i onih koja su nas razočarala, uz objašnjenje zašto.

Večni favoriti - predstave koje ne izlaze iz mode

Neki naslovi već decenijama privlače publiku svih generacija i jednostavno ih je nemoguće zaobići. Balet „Don Kihot“ u Narodnom pozorištu jedan je od tih dragulja - razigran, tehnički zahtevan i emotivno topao. Sličnu magiju nudi baletska postavka „Ko to tamo peva“, gde muzika prožeta prepoznatljivim motivima, u kombinaciji sa scenskim pokretom, stvara potpuno novo viđenje kultnog filma. Ljubitelji drame često se vraćaju „Osvrni se u gnevu“, komadu čija ogorčenost i strast ne gube na snazi, dok poklonici mjuzikla posežu za „Jadnicima“ u Madlenianumu, gde se veličanstvena muzika prepliće sa ljudskom patnjom i nadom.

Na komičnoj strani, „Kad Srbi grade kuću“ u pozorištu Slavija ili „Zamisli život“ na Terazijama redovno pune sale i podsećaju zašto je smeh najjeftinija terapija. Ovakva ostvarenja opstaju jer su izgrađena na snažnim temeljima - pažljivo odabranom tekstu, režiji koja poštuje delo i glumačkoj podeli koja svaku repliku pretvara u užitak.

Letnji festivali - pozorište van sezone

Iako glavna sezona miruje, leto ne znači i pozorišni post. Nekoliko letnjih festivala, poput onih na otvorenim scenama tvrđava i trgova, nudi priliku da se uživa u ambijentu koji dodatno pojačava čar predstave. Šetnja kroz osvetljeni grad posle večernjeg izvođenja, povetarac koji miluje dok se radnja odvija pod zvezdama - to su trenuci koji ostaju urezani u pamćenje. A čak i kada ne stignete na festival, uvek se možete prisetiti sjajnih izvedbi koje ste gledali i preporučiti ih drugima. Ta razmena utisaka ono je što pozorišnu zajednicu drži živom tokom cele godine.

Komedije koje osvajaju na prvi pogled

Komedija je najzahtevniji žanr - izazvati iskren, zvonak smeh publike podrazumeva besprekornu sinhronizaciju svih elemenata. Jedna od predstava koja se godinama igra pred prepunom salom je „Čikaške perverzije“ u Slaviji. Već posle nekoliko minuta jasno je zašto - humor je inteligentan, glumci su toliko uverljivi da se sa lakoćom preobražavaju iz lika u lik, a scene su tako postavljene da se smejete još danima nakon gledanja. Ovaj komad je oličenje onoga što dobra farsa treba da bude: bez praznog hoda, sa mnoštvom obrta i toplinom koja izbija iz svake replike.

Sličnu iskru ima „Buba u uhu“ u Jugoslovenskom dramskom, kultna predstava koja se igra decenijama. Njeno trajanje je potvrda kvaliteta - iako se postave menjaju, srž ostaje ista: urnebesna zamena identiteta i lavina nesporazuma koji se ređaju geometrijskom progresijom. Publika koja je gledala više puta svedoči da se svaki novi odlazak doživljava kao novo iskustvo, upravo zbog energije koja se rađa između glumaca i gledalaca.

Drame koje ostavljaju bez daha

Na drugom kraju spektra nalaze se predstave koje se ne gledaju - one se proživljavaju. Tu se posebno izdvaja „Velika drama“ u Narodnom pozorištu. Traje gotovo četiri sata, ali publika to vreme ne oseća; dešava se nešto magično kada se spoje maestralan tekst, besprekorna režija i glumačka podela koja svaku reč pretvara u čistu emociju. Mnogi koji su je odgledali priznaju da su je posetili više puta i da je svaki put doživljavaju dublje. Isti nivo posvećenosti zahteva „Hadersfild“ u Jugoslovenskom dramskom - komad koji se bavi tananim psihološkim odnosima i u kome glavni izvođač, koga mnogi smatraju jednim od najdarovitijih glumaca svoje generacije, pruža interpretaciju od koje zastaje dah.

„Eling“ u Beogradskom dramskom pozorištu pravi je dragulj među dramama sa primesama komedije. Priča o dvojici ljudi na margini društva, toliko je ljudska, duhovita i potresna da se lako poistovećujete sa onim što vidite na sceni. Glumački dvojac koji tumači glavne uloge stapa se u skladnu celinu, a posebnu notu daje i interakcija sa publikom. Zbog ovakve produkcije pozorište opravdava svoj vekovni opstanak - ono čini nevidljivo vidljivim i podseća da nijedna tuga nije neizlečiva.

Mjuzikli - kada muzika progovori jače od reči

Beogradska scena mjuzikla doživela je procvat zahvaljujući Pozorištu na Terazijama, koje je postalo sinonim za ovaj žanr. „Cigani lete u nebo“ su predstava koja iznova puni dvoranu - već u prvih deset minuta znate da ste prisustvovali nečemu posebnom. Scenografija, kostimi, koreografija i interpretacija dobro poznatih melodija stvaraju spektakl od koga se ježi koža. Ovacije na kraju traju toliko dugo da se ponekad čini da će publika ostati do zore.

Ništa manje popularan nije ni „Čikago“, mjuzikl koji spaja blještavilo vodvilja i oštru društvenu satiru. Kroz priču o zločinu, slavi i manipulaciji, provlači se univerzalna tema pohlepe - sve uz briljantne pevačke i plesačke tačke. Postoji više glumačkih kombinacija, a svaka donosi drugačiji senzibilitet, pa nije retkost da ga ljubitelji gledaju više puta. Tu su i „Producenti“, raskošni mjuzikl koji se poigrava pozorišnim klišejima, kao i „Briljantin“, nostalgično putovanje u doba kada je rokenrol bio mlad.

Ne smeju se zaobići ni gostujući ili manje komercijalni mjuzikli poput „Rebeka“ u Madlenianumu, čija napeta, gotovo filmska atmosfera osvaja i one koji inače nisu ljubitelji muzičkog teatra. Mjuzikl „Kosa“ u Ateljeu 212, sa svojim angažovanim tekstom i zaraznom energijom, iako se igra u prostoru koji nije tipičan za ovaj žanr, dokazuje da je važniji duh od tehničke opreme - publika ga ne propušta, a karte planu brzo.

Balet i opera - raskoš pokreta i glasa

Narodno pozorište dominira kada su u pitanju klasični baleti i opere. „Seviljski berberin“ i „Rigoleto“ izvode se na srpskom jeziku i pristupačni su čak i publici koja se prvi put susreće sa operskom formom. Za one koji žele raskošnu vizuelnu poslasticu, baleti poput „Aleksandar“, „Kraljica Margo“ i obnovljena „Dama s kamelijama“ pružaju savršen spoj muzike, pokreta i emocije, dok „Uspavana lepotica“ pleni svojom bezvremenskom lepotom (mada treba obratiti pažnju na strukturu - prvi čin se završava buđenjem, što ponekog navede da pomisli da je kraj).

U Madlenianumu se osim već pomenutih „Jadnika“ ističe i opera „Čarobna frula“, čija je Mocartova muzika toliko savršena da je inspirisala mnoge velikane književnosti i filozofije. Za ljubitelje modernijeg izraza, balet „Božanstvena komedija“ sa vrhunskom igračicom čije ime je postalo sinonim za besprekornost, pokazuje kako se klasična forma može osvežiti bez gubitka suštine.

Kako do karata - vodič kroz popuste i tajne

Često se može čuti da je pozorište skupo. Srećom, to je samo izgovor. Postoji niz načina da se dođe do povoljnih ili čak besplatnih ulaznica. Prvo pravilo: članstvo u Klubu ljubitelja pozorišta je besplatno i donosi redovne mejlove sa popustima, često od 30 do 50 odsto. Preko njihovog sajta mogu se rezervisati karte za mnoge predstave po znatno nižim cenama.

Drugo, studentske pogodnosti su izdašne. U Beogradskom dramskom pozorištu, na primer, karte se preko sopstvenog sajta mogu nabaviti za svega 200 dinara, a često su to odlična mesta. U Ateljeu 212, poslednjih deset minuta pred početak, neprodate karte se puštaju po simboličnoj ceni od 212 dinara. U Jugoslovenskom dramskom, studenti sa akademija umetnosti, ali i sa drugih fakulteta, neretko ulaze potpuno besplatno - dovoljno je samo pokazati indeks. Ipak, važi nepisano pravilo: to nije zagarantovano za premijere i predstave sa ogromnom potražnjom, ali za one koje su duže na repertoaru gotovo uvek ima slobodnih mesta.

Narodno pozorište nudi takozvane „studentske karte“ koje zapravo mogu kupiti svi - po ceni od svega 100 dinara, pola sata pre početka predstave. Iako zvanično predviđene za treću galeriju, ako ima slobodnih sedišta u parteru, razvodnici gotovo uvek ljubazno dozvole da se premestite. Ovo se posebno isplati za balet i operu, gde je posećenost često manja. Pozorište na Terazijama daje 30 odsto popusta studentima, a tokom juna, u mesecu mjuzikla, često spušta cene i za 50 odsto za sve predstave. Tu su i grupne kupovine, sajtovi sa akcijama, kao i povremene prodaje na promotivnim štandovima (poput BDP-ove akcije gde su sve karte bile 300 dinara za ceo mesec).

Jedna od manje poznatih, ali proverenih strategija jeste da se pojave ljudi bez karte pred početak i pristojno se raspitaju kod redara. Iako deluje kao urbana legenda, mnogi su iskusili da ih puste ako ima praznih mesta, posebno kada pokažu studentski indeks ili jednostavno zamole. Naravno, na ovo se ne treba oslanjati, ali priča svedoči o otvorenosti naših pozorišta prema publici koja istinski voli umetnost.

Skriveni biseri - predstave koje se često potcenjuju

Van svetla reflektora postoji niz izvedbi koje iz nekog razloga ne dobijaju toliko medijske pažnje, a zaslužuju je. Tako je „Ejmin pogled“ u Ateljeu 212 emotivno snažno delo koje se retko pominje, a oni koji su ga gledali redovno priznaju da su bili potreseni. „Čekaonica“, takođe u Ateljeu, komično-tužna slika svakodnevice, dok je „Jastučko“ u Beogradskom dramskom pozorištu, po tekstu Martina Mekdone, ostvarenje koje pomera granice crnog humora i porodične drame.

U Jugoslovenskom dramskom skrivenu vrednost ima „Elijahova stolica“, komad koji se bavi egzistencijalnim pitanjima kroz intimnu priču, kao i „Skakavci“, za koje kritika tvrdi da su možda i najbolji komad domaće autorke čije ime je globalno prepoznatljivo. Za ljubitelje snažnih ženskih priča, „Pomorandžina kora“ u Ateljeu 212 donosi iskren, duhovit i nimalo patetičan uvid u odnose među polovima. Tu je i „Smrtonosna motoristika“ koja je podelila publiku - jedni su u njoj prepoznali odličnu glumu i crni humor, dok su je drugi odbacili kao previše cmizdravu. Upravo takve razlike ukazuju na to da nema univerzalnog recepta; ono što jednoj osobi deluje kao otkrovenje, drugoj može biti dosadno, i to je potpuno u redu.

Kada se razočaranje uvuče u ložu

Nisu svi odlasci u pozorište ispunjeni aplauzima i osmesima. Dešava se da i najhvaljeniji komad izneveri očekivanja. Pojedine postavke Nušićevih dela, na primer, iako nose potpis cenjenog reditelja, kod jednog dela publike izazivaju otpor - suviše slobodna interpretacija, prenaglašen humor ili udaljavanje od izvornog duha teksta. Slično se dogodilo i sa „Novom stradijom“ u Narodnom pozorištu, gde je pokušaj osavremenjavanja Domanovićeve satire, prema mišljenju mnogih, rezultirao komadom koji nije dovoljno ni duhovit ni oštar. Reakcija publike na kraju predstave, tačnije mlak aplauz, govorila je više od bilo koje kritike - i tu čak ni odlična gluma nije mogla spasti utisak.

I mjuzikl „Zona Zamfirova“ na Terazijama izazvao je podeljena mišljenja. Dok jedni hvale sjajnu produkciju, muziku i koreografiju, drugi zameraju preveliku modernizaciju kostima i karakterizaciju pojedinih likova, koja odstupa od izvornika. Ipak, apsolutna većina se slaže da glavni muški izvođač, već proslavljeni glumac i pevač, svojom energijom nosi celo veče. To je dokaz da i osporavana predstava može imati svoje vatrene poklonike, jer svako od nas nosi sopstveni ukus i očekivanja.

Šta publika priželjkuje, a čega još nema?

U razgovorima se često poteže pitanje: šta bi voleli da vidimo na sceni, a da trenutno nedostaje? Mnogi sanjaju o više angažovanih drama koje se direktno bave savremenim društvenim problemima, bez preterane metafore. Drugi priželjkuju povratak nekih legendarnih predstava koje su skinute sa repertoara - recimo, kamernih komada poput „Helverove noći“ ili „Amerika, drugi deo“ u Ateljeu 212, koji su ostavili neizbrisiv trag. Ima i onih koji bi voleli da vide više autorskih projekata mladih reditelja u velikim kućama, uz rizik koji to nosi, ali i potencijal za sasvim novi izraz.

Ono što je zajedničko svim ovim željama jeste potreba za hrabrošću - da se ne podilazi najnižem ukusu, da se ne zazire od teških tema, ali i da se ne zaboravi na lepotu i humor. Jer pozorište i jeste mesto gde i najteža priča može da zablista kroz igru, scenografiju koja pomera granice i kostime koji pričaju priču pre bilo koje izgovorene reči.

Zašto je toplina pozorišta neponovljiva

Za kraj, valja se podsetiti one tako jednostavne, a suštinske činjenice: pozorište je svet mašte i fantazije, ali u isto vreme i najstvarniji svet u koji možete zakoračiti. Od klasičnih komada do modernih performansa, od amaterskih trupa do najvećih scena, uvek postoji nešto novo što se može doživeti. Zanimljivo je kako se pozorišni ukus menja s godinama - isprva sve izgleda fascinantno i nestvarno, a posle se gledalac pretvara u suptilnog kritičara koji primećuje najsitnije mane. To nije gubitak čarolije; to je sazrevanje ljubavi prema umetnosti.

Da li ste večeras u prilici? Repertoari su prepuni. „Bog masakra“ u Ateljeu 212 vešto skida masku pristojnosti sa jedne naoko savršene porodice; „Ne igraj na Engleze“ u Beogradskom dramskom pozorištu isporučuje sat i po inteligentne komedije koja ostavlja prst na čelu. „Harold i Mod“ u istom teatru, sa legendarnom glumicom u glavnoj ulozi, podseća da život treba živeti punim plućima. A tu su i baleti, opere, mjuzikli, kamerni eksperimenti. Izbor je ogroman i za svačiji džep.

I kada sledeći put budete čuli da je pozorište skupo ili dosadno, setite se da postoji karta od sto dinara koja može biti ulaznica u četiri sata velike drame od koje ćete izaći kao novi čovek. Ili da vam je za smeh do suza dovoljno da samo dođete pred blagajnu pola sata pre početka. Grad pod zvezdama i dalje krije scene na kojima se rađaju svetovi - potrebno je samo malo radoznalosti i spremnosti da se prepustite. Zato, ugasite telefone, udobno se smestite i prepustite se čaroliji. Zavesa se diže.